Субота, Децембар 26, 2015
Ball and chain
У извесном смислу ја сам још увек у хаосу.
Боље него јуче, али и даље на дну вира.
Понављам мисли, слике и асоцијације.
Све изгледа као део халуцинације изазване алкохолном маглом и плавичастим димом стоте цигарете.
Чекам да ме вир избаци напоље.
Али овај вир више делује као живо блато.
Свакако, што се више борим, дубље тонем.
Осећам се као оне две жене из Пута од трња – двеста година стојим испред једне те исте статуе.
Још увек подређена статуи.
Обичан камен влада мојим унутрашњим простором.
Нешто ме повуче и ту сам.
Лутам по собама сећања.
Као Смрт, покушавам да нађем неки метод заборава.
Само мртва се осећам живо.
Надокнађујем пропуштено.
А времена има све мање.
Кидајући окове, остајем у оковима, на сваки трзај све више стежу.
Приближавајући се себи, увек све дубље у лавиринту.
Покушавам да се сетим како је то бити ја.
Једном ногом са једне, другом са друге стране раседа.
И све је проклета магла.
Ризикујем у име слободе и спонтаности.
Да заборавим на параноју и страх.
И срећа боли.
Мрак или поетичност?
Потпуно бесмислено. Превише несхватљиво да би било прихватљиво.
Врати се на почетак.
Једна огромна, безочна лаж, већа од живота.
Манипулација, испирање мозга, проклето стопут поменуто жртвовање.
У име чега? За шта? Зашто?
Ниси ништа боља зато што си субмисивна.
Ниси ништа боља зато што си мученица.
Стилизуј се како год хоћеш, и даље је твоја кривица.
И нема оправдања, образложења, лудост се не да рационализовати.
Катастрофална грешка.
Да, жива си, бар делимично.
Свака част.
Али нема праштања грешака.
Увек ће нешто да подсећа на осећај.
Никад не долази крај.
Свака реч са собом носи траг претходног контекста.
Као ball and chain.
Слика недолазећег катарзичног распада.
Ту си увек проклето сама.
Нема речи да изразе овај бес.
Ти си преслаба и премала за све то.
Све ове авети су много веће од тебе.
Смех гротеске кад схватиш да још само ти имаш ожиљке.
Зар се не сећаш да они увек боле на сваку промену времена.
Не постоји метод за уклањање суштине.
Покушаваш да се покренеш у ћелији сопственог ума – мала девојчица у оковима, са претешком металном куглом привезаном ланцем око ножног зглоба.
То је траг твоје прошлости.
Сваки јебени покрет боли, само зато што неко никад није умео да воли.
Сваљујеш кривицу на дечије болести.
У поремећеном свету, гледаш кроз прозор мокар од кише твојих суза, осећаш се као палчица у поређењу са џиновском авети са бичем.
Авет шиба и кида парчад твоје душе.
Тражиш светлуцаве делиће по поду, а само повремено налазиш црнило.
При сваком кораку, тло пуца, падаш у провалију, увек у нов круг пакла, на нов прстен новог круга.
Провалија се пуни водом од кише твојих суза. Дубока, мутна, црна вода ти пуни плућа до тренутка кад не можеш да дишеш.
Кугла те вуче на доле.
У тој дубини изгубиш ионако лошу оријентацију, престанеш да разликујеш горе и доле, површину од дна.
Хвата те мртва паника, чекаш, очекујеш, ишчекујеш још један прасак бича.
То је два, а један, а једна ти су две.
Пар је заправо непар.
Није сигурно да су један и један два.
Можда су и три, четири или петнаест.
Крик заглављен у грлу. Нема везе, у води ионако нема звукова.
Нико те не види, сенка ионако не постоји у потпуном мраку.
А ти си само то – сенка, ко зна чије власништво.
Опет ударац бича и један бол пара утробу.
Врата ћелије отворена, али ти тамо немаш снаге да стигнеш.
У следећој сцени си са друге стране врата.
Схваташ да је твој затвор грађен укосо, да под има нагиб.
Дођеш до неке тачка и кугла те повуче назад у ћелију.
Корак напред, натраг два.
Не можеш да пресечеш јебену карику.
И за то си преслаба.
Долази зима, лоше време за хладнокрвне организме попут тебе.
Палиш ватру, у томе си још увек добра.
Пламен је зеленкасто-плав и слабо греје твоје кости.
Парадоксално греје само метал до усијања и оков онда пржи твоју кожу.
Колико си година спалила на том огњу?
За сваки покушај да ти буде топлије следи казна.
Фијук бича прекрива топли звук гитаре и клавира.
Ударац, несвестица, тескобан свет посматран кроз плавичасту измаглицу дима.
Нова дрога као покушај загревања крвотока.
Џез значи сигурност.
Дуго недосањан сан.
Повратак на увид у грешку у ходу универзума.
Врло погрешна процена.
Ћелија је показатељ суштине, ћелија је основна јединица грађе и функције твог бића.
Шта си ти себи урадила па да се толико мрзиш?
Увек отворени крајеви драма. Шизофрено понављање истих мотива. Фиксација на тему.
У лавиринту сопствене несвести, где је нит, где је џез, где је тестера?
Ово путовање страшно умара.
Реконструктивно губљење времена.
I need a kiss upon waking up. After being awake for eternity. I need to get some rest. I need a little light. I need a lighter. I need it close to me. I need to let it all go. But I can’t do it myself, I need help, I’m too weak for this. Don’t disappear on me.
Једино уз пољубац има шансе да прође.
Да кугла отпадне попут пупчане врпце.
Пламен упаљача као једини трачак наде.
То је то мало светла на крају тунела.
Мало топлоте за мене.
Hi, look at an interesting site
Hi, here on the forum guys advised a cool Dating site, be sure to register - you will not REGRET it https://bit.ly/2VHWPjt
