Žizel

Лаж

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Рука на струку.

Тачније на ребрима.

Са леве стране.

Додир, плес, кратак дах.

Страх.

Мала црна хаљина.

Много црне шминке.

За велике девојке.

Ако се лажемо.

Кратак сусрет, осмех место поздрава...

Лаки дрхтај, нагло прекинут сан,

И ЈЕДАН САСВИМ ОБИЧАН ДАН.

Висинска разлика.

И замало судар.

Сасвим случајно.

Неодговорено питање на многа одговара.

Уопште не боли.

Ако се лажемо.

Мале раздаљине,

од само неколико милиона километара,

или које деценије.

Ма да, као још увек дишем,

као још увек мислим.

Није ми ништа.

Наравно, ако се лажемо.

А да се не лажемо?

Само магновење.

Само сан.

И покушај дијагнозе.

Меланхолија.

Црнина приличи Електри.

Недостижан низ.

Серија неуспеха.

Унапред пропао покушај.

Недостижна ја,

на сребрном послужавнику.

Недостижан осећај.

Неостварив сан.

Мртва тачка у зачараном кругу.

Онтолошко време стоји док космички сат откуцава.

Биће као лоше састављени делови сата.

Кукавица излази, само се сказаљка не помера.

Делим са вама музику.

Делите са мном главу.

Архетип типова, типови архетипови.

Прозирна, невидљива ја, дух.

А ја се страшно бојим духова.

Чудовишта постоје,

негде у костима.

Пеку, сврбе, боле, убрзавају пулс и тресу руке.

Свирају прелудијум паклу.

Невидљиви ожиљци.

Надја врло видљива,

богиња ватрене косе има бич.

Пржи свежу крв у мртва доба ноћи

Жигосање затвара ране.

Хиљаде комадића огледала.

Светлуцаво ништа.

Распршена гордост.

Антропоморфна персонификација Страха и Ужаса.

Е, то сам ја.

Јер О(А)на тако каже.

Ако се не лажемо.

 

(Свет је љубав?

И љубав је бол?

И трпљење?

Путем од трња до опроштаја?

Опроштаја чега?

Казна за шта?

 

Овај текст је љубав.

Као и сваки други.

Воли да волиш, мрзи да мрзиш,

остави неки траг и нестани тихо.

Можда је и одговор.

Можда је и истина.

Можда је и фикција.

Не знам да ли је горе Можда или Не.

Не очајавај, али се не надај и то је све.

Можда сам ја само реч.

Бинарна опозиција или парадокс.

Или само нота коју нико никад не одсвира.

А ја тражим да је чујем.)

 

(Рукописи не горе.

Заборављаш?

Лепота исписаног, исцртаног папира.

Моја прва љубав.

И онда је уништим.

Зарад љубави и нових почетака.

Иронија.

Гротескни смех и зид ћутања.

Рукописи не горе.

Сети се.

Мртва тачка у зачараном кругу.

Кукавица излази, само се казаљка не помера.

Телефон не звони, не требам никоме.

Може мала помоћ универзума?

Да научим да говорим,

да будем ја,

да будем храбра,

да будем слаба,

да будем беспомоћна.

Да разбијем куглу која ме заробљава.

То је само танко стакло, нека чудна аура.

Не приказује будућност и не исијава.

Да научим да видим ишта сем мрака и страха.

Не умем да дишем, понестаје ваздуха.

Гуши ме мирис одавно трулог леша.

И заборављам да треба да га закопам.

Да ископам довољно дубоку рупу.

Да сакријем злочин.

Ионако сам једина жртва ја.)

 

Волк

Было дружбой, стало службой,

Бог с тобою, брат мой волк!

Подыхает наша дружба:

Я тебе не дар, а долг!

Заедай верстою версту,

Отсылай версту к версте!

Перегладила по шерстке,—

Стосковался по тоске!

Не взвожу тебя в злодеи,—

Не твоя вина — мой грех:

Ненасытностью своею

Перекармливаю всех!

Чем на вас с кремнем — огнивом

В лес ходить — как Бог судил,—

К одному бабьё ревниво:

Чтобы лап не остудил.

Удержать — перстом не двину:

Перст — не шест, а лес велик.

Уноси свои седины,

Бог с тобою, брат мой клык!

Прощевай, седая шкура!

И во сне не вспомяну!

Новая найдется дура —

Верить в волчью седину.

(Немам лишћа, ни цветова.

То зелено на мени је само шминка.

Безизражајна дрвена маска.

Која тражи да је неко препозна.

Немам места.

Не припадам.

Нећу да пуштам корене, хоћу да им се вратим.

Ритуал.

Плес као метафоричко самоубиство

крије жељу за самоуништењем.

Призивање пролећа које никада не долази.

Вечна зима, вечни лед. 

Последњи круг пакла.

Ледена краљица.

То плаво на мени је само шминка.

Безизражајна ледена маска.

Која се боји да је неко не препозна.)

(Престани да лажеш папир.

Папир све већ зна.

Само је на први поглед празан.

И незаинтересован.

Исто као ти.

Овде си да би говорила о осмеху старог вука,

о слушању магленог града са стотину ветрова и стотину мостова.

Фијук ветра прави много добру музику.

То вам је једина заједничка ствар.

Знаш да ни један мост не води тамо где ти желиш да идеш.

Знаш да он никада неће знати.

Знаш да он неће да зна.

Вероватно да си сама крива.

Мораш да крадеш:

случајне сурете,

случајне осмехе упућене неком другом,

случајан звук гласа када говори неком другом.

Само никад немој да гледаш у руке.

Немој да мислиш на руке.

Боли сваки прст понаособ.

Вук ће увек хтети у шуму.

А (јер) човек није дрво.

Вук распарчава краљицу (од) леда на хиљаду комадића.

А да то ни не зна.

И хвала му за распад.

Мада бих волела да он и саставља.

Безнадежан случај бр. 3

Измаштани додир тела и даха.

Више није довољан.

Учи ме да говорим.

Учи ме да осећам.

Схватам да имам глас.

Нико га не чује, али је негде ту у етру.

Рукописи не горе.

Реч је љубав.

Свет је љубав.

Хвала му за буђење.

Надам се да се нисам успавала.

Надам се да не касним превише.

Ваљда је хвала довољно лепо.)